Uloge:
Jelena Vladisavljević: Maja Šarenac / Branka Femić
Mihajlo Medojević: Branko Ilić
Čorba od kanarinca (u podnaslovu – Cerebralna simfonija), po tekstu Miloša Radovića premijerno je izvedena 21.02.2005.god. u Podgorici. Predstava je urađena u kooprodukciji KIC-a Budo Tomović i Teatra Mladih. Igrana je širom Crne Gore, u Srbiji (Beograd), Hrvatskoj (Split, Rijeka), Rusiji (Moskva).
Nakon tri godine igranja, 18. novembra 2008. godine u sali Dodest KIC-a “Budo Tomović” proslavljeno je njeno pedeseto izvođenje. A zatim je nakon tri godine pauze obnovljena, pa je 13.04.2011. u ulozi Jelene Vladisavljević Maju Šarenac zamijenila Branka Femić.
Na sedmogodišnjicu od premijere izvedeno je stoto igranje.
Čorba od kanarinca, nježno i surovo nas vodi kroz emotivne i egzistencijalne probleme jednog ljubavnog para. Dvoje mladih ljudi, Jelena Vladisavljević i Mihailo Medojević pokušaju da isprobaju brak.
Ovako se o nama pisalo 2005.
Miloš Radović – ČORBA OD KANARINCA – gostovanje TEATRA MLADIH iz Podgorice u Ateljeu 212 – petak 24.jun 2005.
Naslov dotičnog komada deluje dosta bizarno i prilično neodredjeno – može da se pomisli da je u pitanju socijalni komad – jer postoji u naslovu sugestija da neki siromašak – nemajući od čega drugo – kuva čorbu od svog kanarinca, svog kućnog ljubimca i takoreći svog pernatog prijatelja…Taj stepen siromaštva koji je sugerisan ovim naslovom preti prilično bolnim sadržajem komada..Opet –ima nešto kozersko, šmekersko i podsmešljivo u samom duhu naslova, ali kad se zna da je i delo i naslov plod pera jednog od Radovića – u ovom slučaju sina slavnog pisca i umetničkog spadala i dečjeg BI-BAP autora Dušana Radovića – dakle delo je potpisao već slavni i mnogonagradjivani filmski autor MILOŠ Radović, kome je ovo jedino dramsko delo – onda se mora biti obazriv u proceni sadržaja i forme unapred. Opet – u naslovu se krije i jedna nota balkanskog koketnog ludila ali i šarma lake kradje bez kazne – jer šta ako se podrazumeva da se ova čorba kuva od TUDJEG kanarinca – ? – kakve se sad tu konotacije mogu sagledavati i samerati?…I tako – pun raznih predrasuda udjoh u lepo rashladjen Podrum Ateljea 212 i gle čuda – na sceni ništa nije ukazivalo da se tu kuva neka čorba od nekog – tudjeg ili svog ssopstvenog kanarinca!…Na sceni je dvoje mladih i okretnnih, svežih i modernih glumaca – Maja Šarenac – Maraš i Branko Ilić, koji se na sceni uz mnogo peripetija i zvrzlama spremaju za BRAK!…I tu počinje naravno cela skala raznih vrsta preispitivnaja i samopreispitivanja oba partnera – da li i koliko zaista ŽELE da uplove u bračnu luku – ako se to tako kaže? Te on je pre-mlad – jer – zaboga, mladji je od nje nekih pet – šest godina, pa nije dovoljno zreo, pa mora da pita mamu, pa mora da ostavi ljubavnicu, pa ne zna da li on to baš želi, da li baš želi to i da li to žli baš sada..i tako dalje i tako dalje!..Tu se pojavljuje jedna interesantna –možda baš i filmska formalna začkoljica u rešavanju ovih dilema . Naime – likovi se pred jednim ogledalom ispovedaju ali u formi dijaloga sa nekom od bitnih državnih institucija prevedenih u humanije vode ponašabnja od uobičajenih… Tu je dijalog u Opštini sa Matičarem, pa je rzgovor sa mogućim pogrebnikom ali i sa nekom neobičnom firmom koja se bavi brzim i nasilnim prekraćivanjem životnih muka pojedinaca kojima je dosta svega!..Dakle na tom ogledalu i kad prodju kroz njega – likovi, igrajući lako i brzo oba sagovornika – projektivanaog sebe i zamišljenog birokratu – iznose važne i setne podatke o svojim skrivenim patnjama i nemoći da ih reše.. A u samom toku radnje u toku brzih i najpre jako veselih scena – dvoje mladih glumaca pokazuju pravu scensku virtuoznost i vedrinu pomoću kojih – kao pravi i večni Histrioni – šarmiraju publiku, navode je na smeh i osmeh prepoznavanja, a u drugom delu predstave kada se taj sklopljeni brak raspadne do sitnice na komade i komadiće – ovi isti glumci – nenadano i kompletno – preuzmu tešku ulogu mučnog podsećanja svih nas na sve naše sitne i krupne grehe i na način njihovog okajavanja!…U vreme pretresanja raznih krivica naroda i pojedinaca – ovaj deo predstave primao se duboko emotivvno i uz nepatvorenu tihu i jezivu patnju nemoći da se vrati krug života i pokuša ispravka jenom počinjenog greha….U trećem delu predstave kao pokušaj apstraktnog i nemogućeg pomirenja glumci donose jedan amalgam dotad prikazanih žanrova – i kroz smeh u suzama i kroz suze u smehu i podsmehu – rekapituliraju jedan mogući promašeni život, jedan život bilo koga od nas ili vas ili njih…Hoću da kažem da je ova histrionskla igra dvoje mladih glumaca plenila iskrenošću i šarmom zaigranosti i osećanjem ljudskog i tako važnog – običnog toplog milosrdja, samilosti, sapatništva, sućuti i razumevanja..Sve to je prikzano visprenim i svežim a ipak proverenim i večnim glumačkim sredstvima koja se valjda oduvek koriste na sceni i na filmu – na filmu baš i naročito – da se dotaknu i isprovociraju emocije svakodnevnog samosaznanja. Ukus i mera stvari kao i iskrenost i asocijativnost – razdvaja kičerski duh TV serija iz Južne Amerike od plemenitog patosa suptilnog sentimentalizma koji ostvaruje lirske tonove i osvetljava večiti izvor patnje – ljudsku nemoć pred jačim silama od čoveka pojedinca…Eto tako…A što se tiče KANARINCA – on se pojavi u drugom delu predstave kao jedini partner za razgovor napuštene i ponižene žene a da bi tako reći ćutao i čuvao njenu tajnu o patnji koju neće da saopšti nikome – ona mu teatralno i sasvim drugaarski smešno – preti da će od njega skuvati famoznu ČORBU OD KANARINCA!…Tako se neki suptilni surealizam spontanog Balkana i u delima Miloša kao i u tekstovima njegovog oca Duška Radovića – nastavio i dalje oplemenio. Sasvim skladno i sveže! Čestitam!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2 – ponedeljak 27.jun 2005
